U pokušaju ostvarivanja najava o nacionalnom pomirenju političkih snaga devedesetih i snaga koje su vodile Srbiju od demokratskih promena 2000. godine, predsednik Srbije i lider DS Boris Tadić otišao je prilično daleko. Upoređujući bolove jedne i druge strane zbog gubitaka njihovih lidera - haškog optuženika Slobodana Miloševića i prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića, Tadić je, prema rečima nekadašnjeg bliskog Đinđićevog saradnika i lidera Socijaldemokratske unije Žarka Koraća, prevazišao sve granice:
“Slobodan Milošević i Zoran Đinđić su, ne samo dva pola politike u Srbiji u poslednjih dvadeset godina, već su i njihove smrti izraz tih različitih politika. To je još mučnija slika. Ta relativizacija dva života i dve smrti koje su potpuno različite - jedan čovek umire u ćeliji od srca, optužen za najstrašnije zločine, a drugi čovek biva ubijen od čoveka koji nosi legitimaciju pukovnika srpske policije, a ta policija je Miloševićeva policija i taj čin mu daje ta ista Miloševićeva policija. Dakle, uopšte u jednoj rečenici dovesti žitvote ta dva čoveka u istu ravan je zastrašujuće.”
No, ova dva života i dve smrti koje se ni na koji način ne mogu porediti uspeo je, bez ikakve veće bure u javnosti, da uporedi upravo Đinđićev naslednik na čelu DS-a Boris Tadić, vođen političkim pragmatizmom i pokušajem da pridobije Miloševićeve Socijaliste za formiranje Vlade:
“Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više među nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronađu pravo rešenje koje obezbeđuje sreću za razvoj čitavog društva.”
Posle ovakve izjave, ono što, prema rečima Žarka Koraća, najviše zabrinjava jeste činjenica da se niko od Đinđićevih sledbenika iz Demokratske stranke nije ogradio od poređenja kakvo je njihov lider napravio. Nada Kolundžija, funkcionerka DS-a opravdanje za Tadićevu izjavu nalazi upravo u političkom pragmatizmu i tvrdi da nije reč ni o kakvom vrednosnom poređenju Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića:
“Ima onih koji su iz ličnih emocija i ličnih osećanja reagovali na ovu izjavu, i ja poštujem te emocije i osećanja, ali prosto mislim da od onih koji su preuzeli odgovornost i građanima se preporučili kao neko ko će da upravlja poslovima ove zemlje, mi moramo da prevaziđemo lična osećanja i emocije. Dakle, to je pitanje poimanja bavljenja politikom.”
Kada je reč o efektima Tadićeve izjave na raspoloženje Socijalista, u prvoj reakciji lider SPS-a Ivica Dačić poručio je da takvi stavovi mogu predstavljati korak napred u normalizaciji odnosa DS-a i SPS-a. Tvrdo krilo bivših Miloševićevih saboraca, Tadićevu poruku ne doživljava na ovaj način. Borislav Mikelić, jedan od ratnih lidera krajiških Srba i nekadašnji bliski saradnik Slobodana Miloševića:
“Ako je Tadić to tako izjavio, a vidim da jeste, on se drugim rečima odriče prošlosti Demokratske stranke. A sa druge strane, nije ni Dačić pozvan da on radi amnestiju jer se zna ko je Miloševića isporučio u Hag. Isporučila ga je Demokratska stranka, njen vrh. To je dakle jedna kompozicija da bi se zadržala vlast na nivou republike i da bi stvorila vlast na nivou republike.”
Paradoksalno, ali u kritici Tadićeve poruke, radikalna struja Miloševićevih Socijalista i najliberalne snage u Srbiji, svaka sa svoje pozicije, iznosi istu ocenu - da se zarad formiranja vlasti sada prevazilaze sve granice. Žarko Korać:
Svi ćute, u velikom iščekivanju da dobiju položaje u pokrajini, u opštinama, u gradu i na nivou republike.
“Znači svi ćute, u velikom iščekivanju da dobiju položaje u pokrajini, u opštinama, u gradu i na nivou republike. I to pokazuje da Srbija nema više samo problem sa Srpskom radikalnom strankom, sa antievropskim strankama, ona počinje da ima problem sa moralnim kriterijumima i vrednostima koji su uništeni poslednjih 15 godina.”
Izostanak oštrije rekacije šire javnosti u Srbiji na poređenje bola Socijalista zbog gubitka Slobodana Miloševića sa bolom Demokrata zbog ubistva prvog demokratskog premijera Srbije, profesor Beogradskog univerziteta Ljubiša Rajić na kraju ovako objašnjava:
“Umorni smo jednostavno od svega. Nemamo poverenja ni u koga više, većina nas smatra da šta god da kažemo ili učinimo, to nikakvog uticaja nema. I onda dižemo ruke. Ja sam se povukao iz svega.”